Knjiga o Jobu, 17
1. Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene veæ se skupljaju grobari.
2. Rugaèi su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.
3. Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neæe da udari.
4. Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im neæeš da opstanu.
5. K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oèi gasnu,
6. narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.
7. Od tuge vid mi se muti u oèima, poput sjene moji udovi postaju.
8. Zaèudit æe se zbog toga pravednici, na bezbožnika æe planuti èestiti;
9. neporoèni æe na svom ustrajat' putu, èovjek èistih ruku ojaèat æe još više.
10. Hajde, svi vi, neæete li opet poèet', tÓa meðu vama ja mudra ne nalazim!
11. Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.
12. 'U noæi najcrnjoj, dan se približava; blizu je veæ svjetlo što tminu izgoni.'
13. A meni je nada otiæi u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.
14. Dovikujem grobu: 'Oèe moj roðeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'
15. Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreæu moju tko æe ikada vidjeti?
16. Hoæe li u Šeol ona sa mnom siæi da u prahu zajedno otpoèinemo?"